Ne moraš reći ime. Dovoljno je spomenuti jug, sol u zraku, pogled s tribine prema moru, i sve je jasno. Misto di se ne navija, nego živi. Di se klub ne bira, nego se u njega rađaš. I baš zato boli — jer ono što smo volili postaje sve dalje od onoga što je bilo.
.
U tom mistu dica više ne rastu s balunom u srcu, nego sa strahom da će im jedna pogreška zatvorit vrata zauvik.
.
Nekad su učili kako ustati kad padneš, danas ih se uči kako se pada bez da te dotaknu. Nekad si mora dati zadnji atom za dres, danas je važnije znat kako iscenirat kontakt. I sve to s blagoslovom nekog autoriteta koji nosi prezime s drugog jezika i kulturu koja nikad nije bila naša.
.
I onda se pitamo — zašto naši pucaju?
Zašto odlaze, zašto nestaju, zašto ih više nema?
.
Nema ih jer ih se ne voli. Jer ih se ne čeka. Jer se od njih traži gotov proizvod, a zaboravlja se da su dica — dica našeg kamena, juga, bure i juga.
.
Neće svi eksplodirat sa 18. Neki trebaju 22, i toplu ruku, i povjerenje. A toga više nema.
–
Treneri mijenjaju sisteme, strategije, terminologiju… al’ ono najvažnije — karakter — to se više ne spominje. Gubi se ono što je naš klub činilo posebnim. Gubi se agresija, ponos, borba. I igra se, ka’ fol, pametno. A pametno nije nikad bilo naše. Naše je bilo srce. Naše je bilo „idemo, pa šta bude“.
.
Zato svim mladima koji danas šute, koji trpe, koji gutaju i ne odustaju – izdržite! Neće uvijek bit ovako. Jednom će se netko sitit da vas nije tribalo lomit, nego gradit. Da vas nije tribalo tjerat, nego čuvat. A do tada – vi nastavite sanjat.
.
Jer bez vas, sve ostalo gubi smisao.
A klub? Ako ikad opet poželi bit ono šta je bio – mora se prvo naučit volit svoje. Ne kad pobjeđuju. Nego kad griješe. Posebno tad.
.
Ivica Vrgoč
.
–
